ISPRED NJENE KAPIJE...gorki…
Okićeni muzikanti
i konji sa praporcima,
I najlepša kočija
koju videh u našim krajevima,
I svadbari najveći
u ovim selima...
Jutros su stajali
pred tvojim vrtatima...
Otvorene širom kapije
i luk od cveća nad njima,
I puno veselja
među razdraganom gomilom,
među tvojim svatovima...
Jutros su stajali
pred tvojim vratima...
A ja,
pod punom ratnom opremom,
i u onom zelenom odelu vojnom,
Jutros stigoh prvim vozom,
jutarnjim suncem okupan,
Onom našom stazom
od stanice vođenom,
U ovo naše selo
zaboravljeno...
Koračah žurno,
da te iznenadim, probudim,
Sva ona pisma
koja sam ti napisao,
da ti ih uručim,
Sa osmehom
i tutnjavom srca,
da te opet poljubim,
i svojim ženom,
da te učinim...
Al' jutros su stajali
pred tvojim vratima,
svi oni ljudi,
koji su mi se u lice smejali,
i vesela, bučna muzika,
znak,
da se danas udaješ,
Moja devo jedina...
Pognute glave,
razočaran sudbinom,
zgužvah onu maramicu
sa srcem,
i tvojim i mojim imenom,
koju si ti izvezla
pred moj polazak,
U rat prokleti,
koji nas rastavi...
Stigoh svojoj kući,
beskrajnim sokakom,
usput obilazeći birtije,
A mrak je polako padao,
I zatekoh majku
na pragu kako plače...
"Sine ona se danas udaje",
"Znam, majko, znam,
I ja noćas ponovo nestajem,
vraćam se u bitku,
od ljubavi sam nevoljen"...
"Nemoj, sine,nemoj,
ima ljubavi za sve"...
"Znam majko,
znam,
ali ja više srca nemam,
ostalo je ispred njene kapije"...
...gorki...
