I OVI OGOLJENI STIHOVI

Zaboravih ti
nešto reći,
za ovu bol
među rebrima,
za tu teskobu
u razjapljenim grudima,
Nisam
krivac samo ja,
Ne znam,
možda je sudbina...

I ovi
ogoljeni stihovi,
izjedeni tvojim usnama,
oguljeni do koske,
do same srži,
ovog neprestanog bola,
Strah,
u mojim očima,
izaziva senke,
guši boje,
hrani se
mojim uzdasima,
Oseća me,
kao što ja njega osećam,
po otegnutoj noći,
po sećanju,
po dodiru,
na uzaludni zaborav,
Tebe...

Da,
zaboravih ti
nešto reći,
za tu bol,
među rebrima,
za tu teskobu
u utrnutim grudima,
Nisam
krivac samo ja,
Ne znam,
kako se ti sada osećaš,
ali mene boli
neprevaziđeni očaj,
Ponela si
sve što je moje,
što meni pripada,
i ostavila
čežnju i čekanja,
Zarobljene,
u ovim tvojim očima,
na mom licu,
u zenicama
od tvojih oblika...

Da,
još uvek živiš u njima,
Nekako
s proleća,
Sve,
ama sve podseća,
da si već bila,
i da si voljena,
A sada otuđena
od otkrića bojazni,
da je istina
ponekad gorka,
saoseća sa suzama,
sa danima,
neprežaljenih godina...

Zaboravih ti
nešto reći,
Da,
još uvek te sanjam...


...gorki...

 ČAROBNICA /…gorki…

U povoju bestidne zoru,
sa sinoćnjim
rumenilom na obrazima,
I šminkom od tuge,
žalosti u očima,
Gola,
ko od majke rođena,
samo ogrnuta tišinom,
Recitirala si
poznatog pjesnika,
u predvorju
jedne zaostale noći,
Među drvoredom
toliko sanjanih snova,
Otimala si rosu,
sa uspavane trave,
Plašila i crne gavrane
njegovom pjesmom...

Prizivala,
kao čarobnica,
obrednim ritualom,
to nisko raslinje,
da se još više povija,
Nebo da izgubi,
te sramne boje,
Crvenu noć,
nisi dala jutru
da nađe,
Lagano si je
Prisvojila,
zadržala u svojim očima,
samo za sebe...

Nisi je dala drugima,
Ljubav,
Stihove,
Noć,
Gurala si,
u ponore,
zakržljale godine,
U ime sudbine,
prokletog inata,
Nisi dala sebe,
Ponos,
jedne usamljene dame,
Da robuje voljenima...

...gorki...

 HAJDE, IDI

Odlaziš,
i ne slutiš,
šta za tobom
ostaje,
Ogavni ukus
gorčine,
izgubljena vjernost
u prolazu..
Nijemo šaputanje,
sramne istine..
Dozivanje,
svakojakim imenom...
Mržnja ,
da ljubav ne postoji,
...ili...
možda Ja
ne znam da volim...

Razapni me,
Hajde...
između ove stolice...
i tvoje sjenke.
Vuci me po ulicama,
na povodcu
od pogleda.
Stegni taj remen
jače...
Udavi me,
da te ne bih
više želeo,
da te se ne bih
sjećao,
da ti ne bih
ponovo oprostio...

Hajde idi...

...gorki...

 POVRATAK

Zaustaviću točkove,
na već ugaženim stazama,
na blatnjavim drumovima,
ove poznate ravnice,
Pogasiću fenjere
okačene o kočije,
u ovo prelepo svitanje,
Dozivaću sećanje...

Ukrotiću vetar,
koji mi krade
izgubljene dane
bez tebe,
Miris sena,
zarobljen u mojim šakama,
umiću se ponovo
ovom ravnicom
Davno ostavljenom
ali nikada
zaboravljenom...

Preći ću prag,
jedne starosti,
Mladost je predugo trajala,
lutanja su bila duga,
beskrajno daleka,
za jednog dečaka,
Ostavljen sam
svojoj sudbini,
koja me odavno
odavde odvela,
Tražim te ponovo,
u našoj ravnici,
među rascvetalim trešnjama...

Prognan svojim mislima,
da ću gospodin postati,
pobegao sam od svega,
čemu se sada divim...
Al' uzalud,
tebe i ravnicu
ne zaboravih...
Oprosti,
što ti se vraćam,
Vraćam se detinjstvu,
Ljubavi,
našoj mladosti...

Osmeh,
imam isti,
jednog dečaka,
koji te ludo voli...
Ravnica mi oprostila,
Hoćeš li i Ti...

...gorki... 

 Znaš li da su tragovi,

ovih skrivenih suza,
otrovi za ljubavi...
Probudi me,
iz ovih suludih misli,
iz osećanja izgubljenosti,
Ne daj plamenu ljubavi
da zgasne,
da se slutnjom potopi,
Rasteraj
ovaj dim nemosti,
Tišine je previše,
U stvarnosti,
u sećanju...

Probudi me,

Znaš li da su tragovi,
još uvek živi,
Svaka senka,
na tvoj odlazak liči,
Slike su stvarne,
ni malo umiljate
mojoj duši,
Prostor je premali,
Davim se,
gušim...
U ovom snu,
u ovoj
izgubljenoj noći...

Probudi me,

I obriši hladni znoj
svojim rukama,
Rasteraj ,
tamne oblake,
iz naših prostora,
Iz ove samnice,
sa rešetkama
od slutnje,
izbavi me...
Još večeras...

Probudi me,

I reci...
da me voliš,
Najviše...

...gorki...