NA PUTU SEĆANJA

Odlutaću i noćas,
neravnim putem,
kaldrmom,
davno postavljenom,
Sa kočijom starom,
onim istim konjušarom,
Mojom setom,
Poznajemo se...

Upregnuću,
ona dva ista vranca,
Tugu i bol,
Koji me godinama,
ne izneveriše,
Nikada ne ostaviše,
na putu ovom
utabanom...

I krenuti,
dobro znanom stazom,
u još jedan krug čežnje,
Mesecom obasjanom,
U još jedan krug,
večite samoće,
U još jednu noć,
do osvita zore,
na put sećanja...

Noć odzvanja,
pod kopitama vranaca,
Sa bržim kasom,
Seta ih tera,
Razdiru me,
tuga i bol,
Davna sećanja,
na neka
izgubljena carstva,
Snove koje sam izgubio,
tražeći Tebe...

Zamišljen,
rasutih misli,
Noć polako odmiče,
Mesec se skuplja,
na uzburkanoj pomračini,
Završava se još jedan krug,
sećanja i traganja,
Još jedna noć,
bez spavanja...
Još jedna bora,
na mome licu,
Čežnjo prokleta...

Pokriću moje vrance,
Zaslužili su,
Mokri od jutarnje rose,
umorni od traganja,
Povešću kočijaša,
sa sobom,
da pogasimo,
sve one fenjere,
po oknima prozora,
Uzalud su goreli,
i ove duge noći,
Uzalud osvetljavali,
naš dvorac ljubavi,
davno ostavljen...
Davno zaboravljen,
od tebe...

A ja ću opet,
sesti na prag,
Izgubljen ponovo,
među svojim svetovima,
Gledaću,
tražiću sunce,
tražiću tebe na horizontu,
u jutarnjoj izmaglici,
Očekivati...
da ćeš se pojaviti,
Možda smo se obišli,
ili nam se putevi
nisu ukrstili i ove noći...

Ko zna,
Možda ćeš sutra doći,
ili ja tebe pronaći,
na mesečevoj stazi,
Tim istim putem,
kaldrmom starom,
kuda si i otišla,
u zalazak sunca,
mojoj večnoj noći,
Ne mogu je prespavati,
ne mogu oči sklopiti,
očekujuči tebe,
Moja Čežnjo...

...gorki...