Ko si sada ti,

neznanko u mojim očima,
zašto mi brišeš suze,
sa hladnih obraza,
dalekim rukama,
staklenim dodirima,
Zaustavljaš reči
na ukočenim usnama,
prizivaš sećanja...

Šta tražiš
u mojim mislima,
na sporednim kolosecima,
zaraslih pruga,
ove noći besane,
Poslednji voz
je odavno otišao,
i nije se vratio,
nema voznog reda,
ni čekaonice...

Zašto se skrivaš,
u senkama,
pripitomljenim,
mojim,
U raštrkanim snovima,
tajnim odajama,
jednog zaboravljenog
dečaka...

Čujem ti srce
kako kuca,
Uzdah ,
koji odzvanja,
kao eho
u mojim ušima,
Osluškujem reč
koju ne izgovaraš,
Tišinu ,
stopljenu sa mojom...

Ko si sada ti,
neznanko
mog srca,
U mojim
neveštim grudima,
zabunu stvaraš,
Oglasi se,
ime mi reci...
Probudi me,
iz sećanja...

...gorki...

 Tražiću,

da me pronađu,
severni vetrovi,
tragovi naših postojanja,
usamljeni u svojoj prošlosti,
u nemilosti vremena,
prerušeni u sećanja,
Da me razapnu,
između zvezda,
između trepavica,
malenih Anđela...

Prkosiću i dalje,
nemim šaputanjem
surove istine,
Skupljenom pomračinom
u mojim očim,
Pregaziću gordo
talog presušenih istina,
ispod ovih
zamišljenih mostova,
neodigranih sudbina...

I puštaću poglede,
kao zmajeve,
da jedre po nebu,
na uzici od misli,
sa hiljadu čvorova,
zavezanih za svaku
neostvarenu želju,
I mesecu prkositi,
što mu zaklanjam svetlost,
Tu pred tobom,
dok si me gledala...

Tražiću da me pronađu,
u tvojim očima...
Dok me još ima,
dok nisi zaspala,
Zaboravila,
Šta sam ti bio Ja...

...gorki...

 Da li znaš,

da moja sećanja ,
počinju od kada ,
sam tebe upoznao,
od kada sam prve,
tvoje reči čuo,
tvoj lik u misli urezao,
tvoj pogled,
dobro zapamtio,
i tvoje usne,
po prvi put poljubio...

Da li znaš,
da se ne sećam,
ničega pre toga,
jer mi to ništa,
i nije važno...

Moja sećanja,
počinju...
od kada sam tebe ,
upoznao...

...gorki..

 Sve je noćas

protiv mene,
noć se urotila
sa pustim snovima,
I zvezde se sakrile,
ogrnule mrakom,
Tišina je okrutna,
a tako sama,
od sumraka
do svitanja,
izigrava saputnika...

Nepomičnom senkom,
dubokim uzdahom,
Odnešenim
sa prvim vetrom,
tvoga sećanja,
ostavlja me samog,
u ovoj noći,
odlutalih misli,
prošlih godina,
savršenog očaja...

U jutarnjoj izmaglici,
pronalazim sebe,
u jednoj kapljici rose,
na strganom listu,
ugaženom ,
u blatu presavijenom,
ista nam je sudbina,
čekamo sunce da isparimo,
pa da se pred zoru vratimo,
našoj istini...
Da ne pripadamo
nikom...

...gorki...

 Vidim te,

u očima prolaznika,
svako oko je tvoje,
svako ima isti sjaj,
onu istu,
sakrivenu suzu,
onu istu iskru,
plamen,
što samo ljubav zna...

Vidim te,
u njihovim osmesima,
svako na moj osmeh,
se nasmeje,
pomalo iskrivi usne
na gore,
rupicu na obrazu napravi,
iskren osmeh mi da...

Zar si ti toliko
oko mene...
a nemam te,
zar me svi,
podsećaju na tebe...
vidim te u njima,
Ili im je prosto žao...
Mene...

Toliko te volim...
a nemam te...

...gorki...

 PLES TUGE

Između tvojih naličja,
i hiljadu nepoznatih obličja,
bila je praznina,
Nepregledno postojanje tuge,
u izvorima života,
u tvojim malenim očima,
usahlih od suza,
Zastali u predvorju,
pred vratima pogleda,
Noć i slomljena stakla,
na prozorima sećanja,
a još je bio dan...

I taj ples senki,
posle samoubistva osmeha,
popunjavala je gustina,
od tvojih prstiju ,šaka,
nagomilanim po koži lica,
U blatu od šminke,
suza se nazirala,
izvor nepreglednog bola,
izbora nepravedne sudbine,
prema tvojim očima,
rasutim mislima...

U srči prošlih dana,
napuklih ,razlupanih,
razbacanim vihorom rata,
između dobrote i straha,
Utkane niti u ćilim izgaženi,
prostrtom po podu
odavno otvorene dvorane,
za ples tuge,
Samoćom koraci caruju,
u tangu bednog postojanja,
Muzika je odavno stala,
prstala da svira...
A noć nadolazi,
plima bola plavi,
zaboravljeno lice,
jedne bivše devojčice,
u naručju tišine...

...gorki..

 Početak prvog čina,

dok još sva publika nije sela,
i tek pogašena svetla,
još tinjaju,
Zavesa leluja,
repriza,
istih misli,
istih pokreta...
Ponovljenih
u dubokom naklonu,
pred tvojim rečima,
Voleo sam te...
bez prava na početak...

...gorki...