PLES TUGE

Između tvojih naličja,
i hiljadu nepoznatih obličja,
bila je praznina,
Nepregledno postojanje tuge,
u izvorima života,
u tvojim malenim očima,
usahlih od suza,
Zastali u predvorju,
pred vratima pogleda,
Noć i slomljena stakla,
na prozorima sećanja,
a još je bio dan...

I taj ples senki,
posle samoubistva osmeha,
popunjavala je gustina,
od tvojih prstiju ,šaka,
nagomilanim po koži lica,
U blatu od šminke,
suza se nazirala,
izvor nepreglednog bola,
izbora nepravedne sudbine,
prema tvojim očima,
rasutim mislima...

U srči prošlih dana,
napuklih ,razlupanih,
razbacanim vihorom rata,
između dobrote i straha,
Utkane niti u ćilim izgaženi,
prostrtom po podu
odavno otvorene dvorane,
za ples tuge,
Samoćom koraci caruju,
u tangu bednog postojanja,
Muzika je odavno stala,
prstala da svira...
A noć nadolazi,
plima bola plavi,
zaboravljeno lice,
jedne bivše devojčice,
u naručju tišine...

...gorki..