Sve je noćas

protiv mene,
noć se urotila
sa pustim snovima,
I zvezde se sakrile,
ogrnule mrakom,
Tišina je okrutna,
a tako sama,
od sumraka
do svitanja,
izigrava saputnika...

Nepomičnom senkom,
dubokim uzdahom,
Odnešenim
sa prvim vetrom,
tvoga sećanja,
ostavlja me samog,
u ovoj noći,
odlutalih misli,
prošlih godina,
savršenog očaja...

U jutarnjoj izmaglici,
pronalazim sebe,
u jednoj kapljici rose,
na strganom listu,
ugaženom ,
u blatu presavijenom,
ista nam je sudbina,
čekamo sunce da isparimo,
pa da se pred zoru vratimo,
našoj istini...
Da ne pripadamo
nikom...

...gorki...