I OVI OGOLJENI STIHOVI

Zaboravih ti
nešto reći,
za ovu bol
među rebrima,
za tu teskobu
u razjapljenim grudima,
Nisam
krivac samo ja,
Ne znam,
možda je sudbina...

I ovi
ogoljeni stihovi,
izjedeni tvojim usnama,
oguljeni do koske,
do same srži,
ovog neprestanog bola,
Strah,
u mojim očima,
izaziva senke,
guši boje,
hrani se
mojim uzdasima,
Oseća me,
kao što ja njega osećam,
po otegnutoj noći,
po sećanju,
po dodiru,
na uzaludni zaborav,
Tebe...

Da,
zaboravih ti
nešto reći,
za tu bol,
među rebrima,
za tu teskobu
u utrnutim grudima,
Nisam
krivac samo ja,
Ne znam,
kako se ti sada osećaš,
ali mene boli
neprevaziđeni očaj,
Ponela si
sve što je moje,
što meni pripada,
i ostavila
čežnju i čekanja,
Zarobljene,
u ovim tvojim očima,
na mom licu,
u zenicama
od tvojih oblika...

Da,
još uvek živiš u njima,
Nekako
s proleća,
Sve,
ama sve podseća,
da si već bila,
i da si voljena,
A sada otuđena
od otkrića bojazni,
da je istina
ponekad gorka,
saoseća sa suzama,
sa danima,
neprežaljenih godina...

Zaboravih ti
nešto reći,
Da,
još uvek te sanjam...


...gorki...