AKO ME SRETNEŠ

Ako me sretneš,
pomalo nasmejanog,
nekom srećom obliven,
visoko podignutih očiju
i sa uzdahom sakriven...

Nećeš znati,
koliko su bolele godine,
usamljeni meseci
koji su bili tvoji,
Nećeš znati,
koliko su važni,
bili dani,
u precrtanim kalendarima,
Koliki je danak u ljubavi,
kada si ostavljen,
prepušten vetrovima,
nesrećom okružen.

Zašto su zaludna ćutanja,
bedni povici na sudbinu,
na šta je čovek spreman
kada prestane da se nada,
Nećeš znati,
šta je bilo
sa dečakom,
sa ovim starcom,
sa njihovim godinama...

Nikada ti
neću reći,
da si najskuplja
moja laž bila,
stid bez srama,
tuga u optuženim očima,
Očaj,
bez izlaza,
Da sam sahranio
svoju sreću,
pevajući
poslednju labudovu pesmu,
odavno,
i da Ljubavi
nikog više
nikad,
nisam nazvao,
Valjda,
verujući
u nešto pogrešno...

Ako me sretneš,
nekada,
možda to neću biti ja,
Možda me
nećeš prepoznati,
jer u mojim očima,
neće te biti više,
i na usnama
ime ću ti zaboraviti,
Namerno...
i nikada me više
nemoj pitati,
da li si me voleo,
barem malo,
Slagaću te,
veruj mi...

...gorki...