SEĆAŠ LI SE LJUBAVI

Sećaš li se ljubavi,
našeg bega
od stvarnosti,
naše istine,
uhvaćene u pogledima
na našim licima.
Suzama
iscrtavani put
odbegle sreće,
Stola
raskošno postavljenog,
prevelikog za nas dvoje,
i muzike,
tebi na uvce svirane,
Violine koja je plakala,
umesto mene...
Završene večere,
ugašene sveće,
Tuge na bis,
dok sam tvoj odgovor
čekao,
Očajne zore,
i bega....
Bega od mene...

Sećaš li se,
kaldrme, klimave,
noge su same upadale,
bledih uličnih fenjera,
preko mostića,
Rajskog vrta,
trošne ograde
koja se rušila
pred nama,
Ispraćaja u nepoznato,
pogledom
dok sam te pratio,
Jer sam davno
zaostao,
za tobom,
tvojim mirisima...

Sećaš li se,
kočija crnih,
bata kopita,
fijuka biča,
koji je i mene ošinuo.
Ružnog kočijaša,
promuklog glasa,
dok mi se u lice
kezio ,smejao,
I tebe
daleko odnosio...
Ni zbogom
mi nisi rekla...

Sećaš li se,
beskrajne noći,
duge, preduge,
Crnila između nas,
dok sam pokušavao
da te dodirnem,
poslednji put zagrlim,
isplačem se za nas...
Za tebe,
za mene...
Meseca,
koji se sakrio,
urotio s tobom,
noć bez zvezda,
Da sam stigao
do predgrađa,
do dubokog,
širokog ponora,
Kanala,
iskopanog oko
moje ljubavi...

Stao,
jer dalje nisam mogao,
krila si mi odnela...

Sećaš li se ljubavi...

...gorki...