U SVOM ĆUTANJU

 

I ostaće trag

u sećanju,
jedna reka
što nikuda ne vodi,
zarasla korita,
bez obala,
u očaju,
Obrisi
crnog mrtvila,
zasejanog
na zemljištu jalovom,
Pola moga sveta,
poklonjenog,
dalekim očima...

Čežnja,
obrasla mržnjom,
i usne koje pamte
poslednje poljupce,
Ime,
nezaboravljeno,
koje ne spominjem,
Tišina,
zagluvljena ćutanjem,
i u grudima
nabubrela duša,
koja bi da iskoči,
da izađe...

I ostaće trag
zavejanih snova,
negde između
ponoći i jutra,
Nagrizeno srce,
otuđeno,
Zalogaj,
hladnog vazduha,
među mojim zubima,
Cvili,
još uvek istina,
da bez tebe
ne mogu...

...ni napred,
ni nazad,
u svom ćutanju...

Goran Gorki