Izlazi noć,

da novim sumrakom
dan se sapliće,
Gubi se misao,
i jedna senka,
Kao,
zaspaće...
Utonuoće,
u one hladne jastuke,
koji ništa ne govore,
samo ćute,
Kažnjavaju mukom,
promuklom tišinom,
ove hladne skute...

Izlazi san,
na budne,
otekle oči,
Obloga,
od hladnog paperja,
kroz mirisne,
vlažne jastučnice,
Prkosi,
ovoj predugoj noći,
Traži pomilovanje,
od zaborava,
Traži oprost,
u kavezu od rebara,
u svojim grudima...

Na oltaru od snova,
prinosi još jednu
nevinu žrtvu,
krupne suze,
koje naivno teku
kroz šake,
između prstiju
se provlače,
i padaju
na izbezumljene,
puste jastuke...

Njihove ,
jauke čujem ,
gutam urlikom,
duboke ponore,
Šetam ivicama,
nemirnim mislima,
zalutali pogledima,
između dva jastuka,
Žele da skočim,
iskočim,
iz sebe...

A noć,
se sporo navlači,
tišinom proklinje,
nemir u sobi,
još jednu
kaznu sprema,
za snene,
zaljubljen oči...
Prokletinja tamna,
ne ume da oprosti,
i da ne podseća...
Na odlutalu ljubav,
jednog sanjara...

...gorki...