LUTKA OD PORCULANA

Gledao sam je,
dugo...
Tu čudnu
zamišljenu lutku,
sjajnu,
Kao da je od porculana,
Jutros izglancanu,
nalickanu,
mirisnu,
A tako tihu, nemu,
nestvarnu...

Za stolom,
pored prozora,
polu praznog kafea,
Pogledom je skidala
nevinost oblaka,
A ja zamišljao njene misli,
ko je sunce u njenim očima,
koga je tako dugo čekala,
ko je vredan tih snova...
Te lutke od porculana...

Uh,
zna li ona šta mi radi,
kakvu pobunu između
očiju i srca pravi,
Zna li da se poigrava
sudbinama
slučajnih prolaznika,
nečijim mislima...
Da stvara sećanja,
zamišljenost do oblaka,
i da čitav svet bi joj
mogao biti pod nogama,
A tako je krhka, lomljiva,
kao lutka od porculana...

I gledao sam je,
dugo,
Kako je dan mazi,
klizi preko nje,
U anđela pretvara,
na stolici od kafea,
I kako na trepavicama
zadržava noć,
Puštajući mesec
da je dodiruje...

A noć je već pala,
kafa se odavno ohladila,
cigareta poslednja izgorela,
gosti su polako nestajali,
konobari stolice podizali,
A lutka od porculana
nije se ni makla.
Samo pogledom
zvezde golicala,
Zamišljena,
tražeći put između zvezda...

U mojoj mašti
ona je već postojala,
Ista takva,
U snovima sam
je već sanjao,
Baš nju,
A bila je na samo
par koraka od mene,
Tako lepa
i glatka,
lutka od porculana...

Ni jednom se nije okrenula,
ništa nije rekla,
Bila je centar moje pažnje,
deo moga sveta.
A ja je nisam
ispuštao iz vida,
Dozvolila mi je
da je milujem,
pogledima...

Lutku od porculana...

...gorki...