POSLE TOLIKO GODINA

Ako me sretneš,
pomalo nasmejanog,
nekom srećom obliven,
visoko podignutih očiju
i sa uzdahom sakriven...

Nećeš znati,
koliko su bolele godine,
usamljeni meseci koji su bili tvoji,
Nećeš znati, koliko su važni,
bili dani,
u precrtanim kalendarima,
Koliki je danak u ljubavi,
kada si ostavljen,
prepušten vetrovima,
nesrećom okružen.

Zašto su zaludna ćutanja,
bedni povici na sudbinu,
na šta je čovek spreman
kada prestane da se nada,
Nećeš znati,
šta je bilo sa dečakom,
sa ovim starcom,
sa njihovim godinama...

Nikada ti neću reći...
Da si najskuplja moja laž bila,
stid bez srama,
tuga u optuženim očima,
Očaj,
bez izlaza,
Da sam sahranio svoju sreću,
pevajući poslednju labudovu pesmu,
odavno,
i da Ljubavi nikog više nikad,
nisam nazvao.

Valjda,
verujući u nešto pogrešno...

Ako me sretneš,
nekada,
možda to neću biti ja,
Možda me nećeš prepoznati,
jer u mojim očima,
neće te biti više,
i na usnama
ime ću ti zaboraviti,
Namerno...

i nikada me više nemoj pitati,
da li si me voleo,
barem malo,
Slagaću te,
veruj mi...

...Goran gorki...