Potoneš,

i ponekad nestaneš,
oivičiš samu sebe,
i sazidaš zid,
prepreku od stvarnosti,
Puštajući svoje snove,
uz nedogled...

I zaplečeš,
čim se ona jedina
vrata zatvore,
I zamagliš prozore,
sa rešetkama,
iznutra postavljene,
I zavesu
od paučine želja stvaraš,
I skupljaš oblak tuge,
ispod kamenog svoda
našeg postojanja...

Pružaš ruke
da senke uhvatiš,
i lagano dišeš,
da sveću ne ugasiš,
jedini izvor svetlosti,
u tvojim očima...

Potoneš,
i ponekad nestaneš,
Senke su tu,
a gde si ti,
a gde sam ja,
Valjda smo
jedno drugom
u srcima...

Potoneš,
potonem i ja ,
za tvojim mislima,
Al ja se još uvek borim,
sa našim snovima,
Ne predajem se
tako lako,
Ne živi se od sećanja...

...gorki...