ŠTO...

Što mi brukaš misli,
Nesrećo moja,
Zar ne znaš
ni malo da lažeš,
Ni mene,
ni sebe,
ni druge,
da zavaravaš,
Zar ne umeš,
kada te
za mene pitaju,
da kažeš,
Nema ga,
vratiće se,
još ga čekam...

Što mi oduzimaš nadu,
Nesrećo moja,
Zar su to samo,
prazne reči,
one moje potrošene,
izbledele misli,
Da su još,
ona tvoja
teška vrata,
za mene otvorena,
Da nisi promenila
onu zarđalu bravu,
I da samo ja,
još uvek
ključ imam...

Što mi diraš snove,
Nesrećo moja,
Zar ne znaš,
i ti bar da sanjaš,
Snove o nama,
o prošlim godinama,
Zaustavljenih
pre kraja,
Zgrčenih ruku,
koje sam otimao
od prošlosti,
Prosio
od budućnosti,
da ih ne zaboravim...

Što mi brukaš misli,
Nesrećo moja,
Zar ne umeš
da lažeš...
I kažeš,
Nema ga,
Vratiće se,
Još ga čekam...

...gorki...