MOŽDA NIKADA

Ja možda nikada
neću umeti,
da budem
šegret tvojih misli,
uzalud pokušavajući
ne razum da razumem,
i da upregnem
divljeg i pitomog konja,
zajedno,
za jednu kočiju,
i da ih povedem
niz tamnu ulicu,
koja sigurno
negde vodi...

I da hodam
na razapetoj žici,
između dve
daleke oktave,
i po pragovima sudbine
da molim,
čim iskoči nevreme,
Moje ruke
odavno su taj
umorni položaj zaboravile,
jer nisu imale kome,
da veruju,
i nevešto da prete,
Želje,
koje su nas upoznavale
naprosto su isčezle,
kao da nisu više za željenje...

Ja možda nikada
neće umeti,
svojim svicima
iz ugašenih očiju,
da osvetlim ovu
tamnu sobu,
jer svetlost
od uličnih svetiljki
nesretno je prejaka,
za naše
ove retke zavese,
izranjavane pogledima,
Kada smo se mrzeli
i čudno nismo voleli,
sve one naše
neljubljene trenutke,
zaustavljene ljubavi,
na peronima
ove naše
ogavne sudbine,
negde između
dva nevremena...

Ja možda nikada
neću umeti,
da u sebi prepoznam
sve one izgubljene osmehe,
i da ih vratim,
na ove grube usne,
zaustavljene i zaključane,
Spremne
na tako dugo ćutanje,
dok se ti
ne odljubiš,
ili zaljubiš,
ponovo u mene...

...gorki...