KADA MI SAMO

IME SPOMENEŠ

Ti nevero,
Ti nesrećo,
Kako li
samo to
gorko zvuči
sa tvojih usana,
Uvreda meni,
mojim imenom...

Kao kletva,
prokletih sudbina,
mamac,
u tvojim ustima,
Vabljenje
uplašene divljači
ka suvim pojilima,
Lažna nada,
da ta voda
nije zatrovana,
Da je pitka,
kao i pre
mnogo godina...

Ih...
ne izgovaraj,
Ta reč je
za tebe zabranjena,
zauvek izgubljena,
Izbrisana,
iz tvog prostog rečnika
sa hiljadu
njihovih imena,
Za tebe je to samo
isklesano ime,
na onoj
kamenoj ploči,
od izgubljenih sećanja,
Sa posvetom,
Tamo
gde je ljubav umrela...

Kad mi samo
ime spomeneš,
Ti nevero,
Ti nesrećo,
U zenicu me
iglom dirneš,
Ubodeš,
probodeš,
onom rečju
na koju sam
bio ponosan,
dok tebe
nisam upoznao.
Boli,
O kako boli,
moje ime,
dok ga ti izgovaraš,
ponovo prisvajaš,
Lepiš,
za svoje lažljivo nepce,
uzdahom
ga oteraš,
da me traži,
I ja da ga čujem,
kao vrisak
u ovim mojim
zagluvljenim ušima...

Uh...
zaboravi ga
već jednom,
Ne pripada tebi,
odavno,
Mrtvo je,
mrtvo,
za tebe...

...gorki...