MALA STANICA U PREDGRAĐU

Noć se polako slivala
niz ulice,
niz sokake,
ovoga velikoga grada,
Mala stanica u predgrađu,
nas dvoje,
a jedna karta,
u jednom pravcu,
bespovratna...

Čekali smo voz,
voz naše nesreće,
osluškivali smo noć,
retke reči,
zamagljene poglede,
zagrljaj čežnje,
i uzdah zaustavljen...
Jedan pisak sirene,
rasterao je naše oblake,
rastrzao snove,
Crni voz je došao,
pristajao je polako,
umorni putnici,
gubili su se u tami,
nestajali u noći,
suviše dugoj...

Istrgla si ruku iz moje,
potrčala,
i nisi se ni okrenula,
brzo si nestajala,
sa crvenim koferom,
punim snova,
našim, zajedničkim...
Hteo sam još jednom
da te poljubim,
Da mi ostane
taj slatki osećaj
na hladnim usnama,
Da te zagrlim,
obgrlim rukama svojim,
pokažem moju bol,
al ti si se izmakla,
nestala u oblaku pare,
i tvoj glas se izgubio,
sa sirenom voza,
stopio sa njim...

Nisam čuo
te tvoje poslednje reči,
Da li si rekla
da me voliš,
da me želiš,
da ćeš se vratiti,
javiti,
bar da si mi neku
nadu dala...
Ili zbogom,
da se nećemo
više nikada videti,
ni čuti,
ni zagrliti,
da će tvoja ljubav prestati,
sa sirenom toga voza
nestati...

Stajao sam nemo,
pogledom pratio
svoju ljubav,
na daleki put ispraćao,
svoje snove,
u bespovrat poslao...
I nikada nisam shvatio,
zašto ti je to trebalo,
Da odeš,
da se ne javiš
nikada više...
Zar ti moja ljubav
ništa nije značila...
ili si i ti sa mnom patila,
ali nisi mogla
da se vratiš,
javiš...
Ili nisi mogla
da shvatiš,
kakva je to ljubav,
prava bila...

A evo i danas,
kao sedi starac,
još uvek dolazim,
i odlazim sam,
Na tu malu stanicu,
u predgrađu,
ovoga velikoga grada,
očekujući da se vratiš,
iz istog pravca
kojim si otišla,
iz istog razloga,
zbog kojeg sam ja došao...

Samo još jednom,
da te vidim,
da te čujem,
zagrlim,
Samo još jednom,
da mi se vratiš,
pa makar mi
to zadnje bilo,
Sve ti je oprošteno,
izbrisano sa godinama,
Skitaro...

...gorki...