DUGUJEŠ MI

Onaj mili sjaj zvezda,
iščezao iz mojih pogleda,
ponoćnu tišinu u dvoje,
kada nema više šta
da kažemo...
Ćutanja,
na tvojim usnama,
zauzetim osmesima,
nemilost iz očaja,
Prah sreće,
kojim si me obasipala,
polivala pažnju
po mojim rukama,
zadenutim u tvojim mislima,
nekako slučajno...

Nemir tvog pogleda,
zauzdan mojim trepavicama,
U zenicama,
one vatre koje si palila,
pepeo koji je ostao,
odavno je zanemeo,
ohladio se,
posiveo,
sa suzama,
u blato se pretvorio,
I nikada više
nije oživeo,
onaj žuti mesec,
na pola stvoren,
izgubljen,
u tamnim noćima,
koji si spakovala
u svoj kofer,
i namerno odnela...

Duguješ mi...
deo mog života,
namerno ili slučajno...

...gorki...