DUGUJEŠ MI...

Duguješ mi osmeh,
koji si sakrila u sebi,
I reči kada ćutiš,
i nemim pogledom
kada me odguruješ od sebe
dok se zavlačiš
u sopstvenu ljušturu...

Duguješ mi korake
onim našim putem,
Ruku u rucu,
dok se šetamo,
zvuk tvojih potpetica
i umilna šaputanja
našom stazom sećanja...

Duguješ mi razlog
ove samoće u dvoje,
i tvojih čestih suza,
Ništa ne pričaš,
ništa ne pitaš,
samo prazno
kroz mene gledaš...

Duguješ mi mnogo toga,
a evo prolazi još jedan dan,
Nem, ćutljiv i nerazgovetan,
sličan kao predhodni,
i kraj se ne nazire
tvojoj sopstvenoj odsutnosti...

Od svega,
od mene...

Duguješ mi,
a ima čime da platiš,
da vratiš...
Samo se probudi
iz toga mrtvila,
Jer i ja
nestajem sa tobom...
U tvom svetu ludila...

Duguješ mi...
Duguješ mi to...

...gorki...