I ukrotiću,

ovu divlju kobilu,
zvanu sreća,
Poslednjeg mustanga,
sa ovih ogolelih pašnjaka,
Pripitomiću,
njenu zlu narav,
da brzo ode,
a retko se vraća...

Onu divnu divljinu,
uhvaćenu,
na rubu šume,
U mojoj zamci
za snove,
Odvojenu,
od jata zvezda,
Sinoć slučajno pala,
na moju njivu,
moju nerodnu zemlju...

I zauzdaću je,
dobrotom i smirenošću,
milovati nežnu grivu,
Prićati joj
najlepšu priču,
Al joj neću
sedlo i am stavljati,
Potkivati one
već potrošene kopite,
Biće slobodna da ide,
kud god,
i kada god poželi...

I nadati se,
da će ona biti
dobra,
prema meni...
Ta divlja,
još neukroćena...
Sreća...

...gorki.