IZVINI...

Slagao bi sam sebe,
kada bi rekao ,
da mi nisi bila draga,
Kada bi išta ružno,
o tebi rekao,
bila bi me sramota...
Velika...

Bila si mi i suviše draga,
previše,
za ovoga malog čoveka,
a premalo,
da on poraste u velikog...

Ja sam kriv,
nisam ti dopustio ,
da dublje uđeš,
u ove moje ,
samačke odaje...
Ostala si ispred vrata,
moje sobe za tugu,
u hodniku ljubavi,
na granici mašte,
na čekanju,
Da se ja probudim,
iz svog sivila,
da se trgnem ,
iz svog besnila,
da stanem na noge,
a da ne padnem...

Uzalud si zvonila,
zvala, moje ime,
koje sam i ja zaboravio,
uzalud dozivala,
moje srce,
nepoverljivo, zatvoreno,
nestvarno...

Nisam mogao da ti otvorim,
da sklonim rezu,
sa ovih teških vrata,
da te pustim ,
u svoj život,
Tebe , toliko stvarnu,
Tebe , toliko željnu...

Samo sam te gledao,
kroz zarđalu ključaonicu,
drhteći,
držeći kvaku,
Plakajući...
Spustio sam glavu,
na zid od bola,
Ne mogu...
Ne mogu,
da otvorim,
nestvarna,
Ljubavi moja...

Nisam mogao da te pustim,
u ovaj ,svoj,
promašeni život...
Ne brini, bio sam sam,
Još uvek se bojim,
svoju ljubav...
Nekom,
Nekom , da dam...

Ja sam kriv,
Izvini...
Još uvek se bojim,
Svoje ljubavi,
da nezaživi...

...gorki...