KADA UMREM

Kada umrem,
voleo bih da to bude
u kasno proleće,
Pa da procveta,
onaj naš jorgovan beli,
I ti da mi dođeš,
trećeg dana od sahrane,
I da poneseš onaj prsten,
koji sam ti darivao,
pre deset godina,
Jednu granu tog jorgovana,
ispod kog smo se ljubili stalno,
Dva ruzmarina,
sa onim šarenim trakicama,
i osmeh tvoj prelepi...

A ja,
Ja ću te čekati,
u ovom svom istom odelu,
posmrtnom a venčanom,
sa ovim prstenom,
sa tvojim inicijalima,
i željom da ćeš doći,
i opet biti moja,
bar na tren,
tu pored moga groba...

I ja ću zvati kuma,
onog istog koji nas je
i onda hteo venčati,
Ali se po ratištima izgubio,
Svoju dušu umorio,
i poklekao,
Ali ne brini,
naći ću ga ja lako,
Dobri ljudi ne idu daleko,
Doći će on...

A ti povedi,
onoga slepog cigu,
sa violinom,
Onog istog,
koji nam je na trgu svirao,
Dok smo po kiši plesali,
I daj mu tri banke,
neka decu nahrani,
Ne brini,
neće on ništa reći,
ljubav razume i žali...

A bog ,
Bog će nas venčati,
belim peškirom,
ruku na ruci vezati,
krune na glave staviti,
zavet nam pročitati,
i prsten na prst da ti stavim,
I da napokon čujem,
tvoje DA...
Moja nesuđena ljubavi...

Ostavi muža i sitnu decu,
samo na sat i dođi u sedam,
tog trećeg dana,
od moje sahrane,
I ne brini ,
ovo se ne važi u tvom svetu,
Ovo je samo za mene,
za moje snove,
Ispuni mi tu želju,
poslednju a prvu onde...

Dopusti da konačno,
budem srećan,
zauvek venčan,
svojom izgubljenom sudbinom,
Da mogu na miru da odem,
I da napokon,
svojom Ženom te zovem,
Ljubavi moja,
nikada neprežaljena...

Kada umrem,
Dopusti mi,
samo još to,
Utehu da nađem tada,
kada je za života ne nađoh,
Sudbino moja,
i na ovom i na onom svetu,
Prokletom...

...gorki...