ZASTANI

Zastani,
na trenutak samo,
nebeski cvete,
svojim užurbanim
korakom,
gaziš zvezde,
prašnjave pločnike,
obljubljene tišinom,
pretičeš svetla,
koja ulicama jezde,
koja pate
za tvojim očima,
upretim u daljine,
Utabavaš drumove
tuđih snova,
osedlana želja,
da budeš jednaka,
nekako
čudno voljena...

Na đonovima
krivice utihnutih duša,
davno otečenih
u slivnike života,
raštrkane ulične
blede lampe
koje liče na strašila,
tvoji su putokazi,
Vetar
samo u prolazu,
naglo zadrhti
pred tvojim grudima,
i pokloni se
zastrašenom očaju,
Tebi
kišobran od sreće
ne treba,
izrod svoju tuge,
suzu svoju nisi videla,
na svom kamenom licu
od užeglih pogleda,
Odlaziš svake noći,
al ujutru ostaješ...

Zarobljena
u svom dalekom svetu,
bez sreće,
ljubavi,
tuge...
Razdvajaš
tišinu od tišine,
bojiš se boli,
koraka unazad,
Plesa sa prošlosti,
koji nikad
nisi završila,
Susreta
sa pravim osećanjima,
koja prate tvoje senke,
razlivene
po hodnicima
izgubljenog grada,
poznaješ svaku kocku
na putu od uzdaha,
do traganja...

Zastani,
na trenutak samo,
osvrni se,
pogledaj u zvezde...

...gorki...