MOJA RUMENA VEČNOSTI

O gde li si ti,
moja rumena večnosti...

Svaki zalazak sunca
iza onog istog brda
je nespokoj
za moje
već zamagljene oči,
Svaka noć
je još jedna kazna,
duboka ogrebotina istine,
po već isečenoj duši,
Sećanja bude nemire,
kišu koja se sprema,
pokušavam
da je u dlanovima zadržim...

Neprežaljena,
a tajna,
obrisi tvoga tela
po raštrkanim oblacima
traže milovanja,
Ljubav,
koja je bila nedokučiva
postala je nestvarna,
Predaleka,
puna ljutnje,
puna gneva,
Beskrajnog čekanja
i ukorenjenog nadanja...

Noćas si bila molitva,
na mojim hladnim usnama,
Zamah vetrova
bez snage
da oluju otera,
Igra,
beskrajnog šaputanja
u očekivanju odgovora,
Ležao sam sklupčan
na tvojoj strani jastuka,
mazio senku
od hiljadu želja,
Noć je parana,
imenom tvojim dozivana,
Svaki pokret,
svaki šum ,
u ovoj tami,
tišini,
bio je čin pokajanja...

O gde li si ti,
moja rumena večnosti,
Molitvo na usnama,
Uzdahu
među mokrim rukama,
Ime je tvoje
među zvezdama zalutalo,
sa tamom se sjedinilo,
u mesečini se sakrilo,
i tamo ostalo,
Daleko,
daleko...
Neka te bog čuva,
kada ne mogu ja...
Rumena lepoto...

...gorki...