Morao sam poći,

što dalje od ovih zidina,

porušenih ,

povađenih cigala,

posvađanih vetrova

samo kameni stubovi,

ostali gordo da stoje,

prkose mome bolu,

donose očaj,

prkose nama oboje...

A dve kule ,

ljubavi i sreće,

na zgarištu,

srušene, zapaljena.

crni spomenici,

jedne ljubavi,

pod pepelom snova,

sahranjene...

Morao sam poći,

I sve ostaviti,

sve izgubljene borbe,

zakopati,

sve pobede baciti,

bol i ljutnju,

u sebe strpati,

gorčinu u čuturu sipati,

I bosim nogama krenuti dalje...

Jer ovde,

ovde nema više mesta

ni snovima,

ni čežnjama,

ni uzaludnim čekanjima,

ni praznim vapajima,

za nečim ,

što se neće desiti,

Izgubljena pitanja,

zaboravljeni odgovori,

Sve moje želje,

u jedan beg stvorene...

Morao sam poći,

što dalje odavde,

jer nema nas više...

Jer ja sam kralj,

izgubljenih snova,

kralj bez kraljice,

Pitanje,

bez odgovora...

...gorki...