Odlazak,

boje bakra,
sjaj sutona,
Sunce iza brda,
otpozdravlja danu,
Još jedan smiraj,
preko mojih pogleda,
Navlači gomilu
gustih zavesa,
sa stotinu rupica,
Da tama
u svoje čeljusti uhvati,
bezbroj
malenih zvezdica,
mesečevu svitu,
Zapeva,
mesečevu sonatu...

Odlaze,
i ne pitaju se,
šta me čeka,
duša iz prikrajka,
čežnjivo gleda,
poslednji okrajak
zbunjenog dana,
Misli se,
noći pribojavaju,
Strepe,
od neveštih snova,
Crni glasnici
na moje kapke kucaju,
Donose stalno
iste vesti,
o njoj,
bez pogovora
me obaveštavaju,
Nema je,
Nema je,
nema...

I kroz noć
strah se provlači,
Od skupljenih skazaljki,
razmišljanja,
da ona,
na mene misli,
do raširenih,
kao moje ruke,
Razapet između
želja i prošlosti,
Suruvosti noći,
i mojoj sklonosti
ka samoći,
Zatvaram se,
u moje
neprobojne čaure...

Odlazak,
boje bakra,
kao njene
neprežaljene,
oči...

...gorki...