DA NE BOLI

Provlačim kradom
prošlost u mislima,
Prozivam se,
u inatu prizivam sećanja,
U ovoj tišini,
beskrajno dugoj,
da bi se o čemu
nekako drugo mislilo,
Na šapate,
potkrepljene slutnjom,
u izmaglici osećanja,
na neme usne
promukle mukom,
na iznemogla obećanja,
Sve podseća,
na bolu se nije štedelo...

Pozivam se,
Na noć,
i ponoć zarobljenu,
u preškrabanom kalendaru,
negde daleko
od istina,
Na čežnjive poglede
zakopane tamo
gde ih niko
nije mogao da otkrije,
sem nas,
i naših godina,
Na sanjive oči
uplašene zenice,
što su zbog nas plakale,
Na umrele ljubavi,
što su zbog nas izdate,
otete iz nevinih mladosti,
koje niko nije hteo
da spašava...

I ćutim,
zalomljena brava
od otečenih usana,
tvoje ime
još nije prevalilo...
Da ne slutim,
da ne boli...
Kako li bi se
sada zvala,
koje bi ime
da mrzim,
tvojim imenom...

...Goran gorki...