SMRTNA POEZIJA

I eto,
iscepah,
i dadoh,
par strana
one smrtne poezije,
baš tih par strana
tebi posvećene,
Dadoh ih u bescenje,
za šaku
blagih pogleda,
nekoliko kiselih osmeha,
i ništa uzdaha...

Platio sam piće,
nekim ženama,
jedino vrednim
što imah,
poslednju turu
pred jutro što biva,
Bio sam
samo gladan mirisa,
prijatnih dodira,
žara u očima,
Nekoliko čestica ljubavi
što se oko mene zbiva...

A meni
su toliko značile,
bile mi biblija,
sveta knjiga
mojih osećanja,
zapisana sudbina,
O tebi,
o meni,
o ljubavi,
Na tih par strana
sitno pisane
smrtne poezije,
koja me ubila...

I eto,
iscepah,
i dadoh,
kao da mi ništa
nisi značila,
Al znam
te pesme napamet,
Stalno mi se
vrte po glavi,
Imaš sreće,
od sećanja se
ne može pobeći,
i ništa kupiti,
ni platiti,
sem još jedne
ture bola...

Ove
smrtne poezije,
koja se ne čita
nego recituje,
uplakanim očima,
u samoći,
dok se biva,
Zarobljen
među strofama,
bivših zagrljaja,
iskrzanih dodira,
neverovatnog osećaja
da sam bio tvoj...

Bar u ovoj
smrtoj poeziji,
koja me ubila...

...gorki...