I nemoj se čuditi,

Kada ti suncokret poklonim,
Moji suncokreti,
Jutros okupani suncem,
Veliki, ponosni,
Latice gordo stoje,
Na ovom vetru,
I lagano plešu,
Plesom novog dana...

Žuti kao tvoja
haljina od sinoc,
Sa đerdanom
Od crnih semenki,
Srećni , zagrljeni,
Ničega se ne boje,
Jer u ljubav veruju...

I vole,
Stvarno vole,
Kada noću prođemo
Onom našom stazom,
Pored njih,
Da te nežno pomaze,
da te sa mnom
zagrle...

I pamte sve nase poljupce,
I one suze isplakane na ramenu,
Jer svi naši snovi su kod njih,
Svaka semenka je nasa suza,
Ali i radost,
Što se razumemo,
Što smo zajedno...

I nemoj se čuditi,
Kada ti suncokret poklonim,
To je nas cvet ,
Cvet za nase snove,
Gde smo najlepse sanjali,
Najvise maštali,
I vodili ljubav ispod njih...

Oni mene podsećaju na tebe,
A ja da te podsećam na njih,
Suncokretu moj maleni..

..gorki..